Alzejhamer u Nedeljno jutro...

Meni ce skoro 55...Ne pamtim kad sam zadnji put imao dvije petice jednu pored druge...Valjda jos od sestog razreda osnovne...Istina imao sam ih dosta na fakultetu i cesto, al eto nesto se guralo i tako....Toga se sjecam ko da je juce bilo. Sjecam se svega ko da je juce bilo al me nesto memorija izdaje kad se dodje do imena. Datume i dane sve znam al me imena preskacu to je cudo.

I eto jutros se probudim nicim izazvan i nekako cudno odmoran i naspavan. Pa naravno da sam odmoran kad su se sinoc odgledala dva filma i jedna epizoda nakve serije. Nista se nije cugalo jer danas je vaganje pa da se organizam iscisti. I pocnem nesto mrljat s onim ti tubeom, pa neka stara zika i odjednom sjecanja pocese navirat.

I tako se sjetim onih nedelja kad sam imao dvije petice jedne do druge pa mi se rece razlog sto je to bio slucaj...

Cudo je to kako mojoj generaciji nije bilo tesko probudit se nedeljom rano ujutro ono oko 8:45. Svi smo mogli spavat ko stecci po sarajevskim parkovima i neograniceno duze, al kad nedelja dodje nema veze jel kisa jal snijeg, magla jal sunce, pravac se tacno znao...

"Parkusa"...

I nikad niko nije zakasnio. Onako podbuhli i nepocesljani kako treba, ulazili smo jal kroz bastu, jal kroz glavni ulaz, svi na vrijeme tacno u 9 ujutro. To nije bilo sanse da neko zakasni ili ne dodje. Kasnjenje i nedolazenje je bilo vezano za fiziku kod Zvizdicke, ili Hemiju kod Terzica...Al u parkusu svi na vrijeme. I vazda isto. Uvijek smo trazili sansu da uskocimo u onu kiflu gdje su Sarajevski vodeci advokati dolazili na nedeljnu jutarnju kaficu. I vazda bi nas otjerali tamo u drugu onu duzu prostoriju. Jer smo glasni a advokatima treba mira dok krmeljaju. I tacno se vidilo da sporo pale, i da su dobro umorni. A mi isto ko da je 7 navece...Jel spojis trojicu od nas deset mogucih, to ti je belaj, vriska, galama, smijeh i nista nije ko sto bi trebalo da bude.

I tu bi procedura pocela.Neko bi narucio licku, neko samo kafu, a sretni bi narucili i srpsku snitu. Pa bi se to dijelilo. Jer ne valja puno secera ujutro na stesrce.

I trajalo bi to do jedno podne...E onda bi se djevojke pocele pojavljivat. Okupame, iscetkane, mirisne s sminkom, i dotjerane taman ko da Tito dolazi u posjetu. A mi bi balili i razgovor bi nekako zamro. Al samo do pola jedan a onda svak na svoju stranu, jer svi smo morali doc kuci do jedan na rucak.

Imena advokata se ne sjecam i vise ih nikad necu ni vidjet. Lice dragog karikaturiste i velikog covjeka Adija, ikone bosanskohercegovacke, nikad necu zaboravit. I leptir masnicu...Al da me sad neko strelja u ovom usamljenom Americkom jutru ne bi mu prezime pravilo izgovorio...E to je zbog ovog drugog alcaka sto mi se primice, ovog Alzehajmera.

Nekad poslije kad smo malo poodrasli pa nas zene vaspitale kako treba, prestalo se ici u tu Parkusu. Ma nasli smo neko opravdanje da to i nije nesto za nas, jer sad neki novi klinci idu tamo, i nekako drugacije izgledaju. Zene su to nase odobravale, a specijalno zbog novih klinceza koje su nastavile tradicije dotjerivanja i dolazenja oko podne...A bile su ko neke strankinje, sve nesto ono drugacije. A mi ko mladi muzevi nastavili balit, i pitati se da se ipak nismo rano ozenili...Istina Bog, ja se i dan danas pitam sto sam se zenio uopste, al to je druga prica. Jedino sto je u tome vezano za ovu pricu, to je taj Alzehajmer, koji mi nikako ne dopusta da otvorim taj fajl i podsjetim se kako je to nekad bilo...

I to kazem, kad smo poodrasli, onda smo poceli ici na auto pijacu, ama bas svake nedelje...Ono nesta...Tacno se znalo da niko nista nece kupit, al opet se islo. A i sto bi kupovali kad smo svi imali stelu kod Nosea, i znalo se sta valja. Al' eto islo se i uzivalo se u onom druzenju. Pa onda u onaj kafic kod autobuske stanice na Kosevu..Jel Dandy bio ili kako...Ih tu se nekad znalo i dobro otefericit jer rucak vise nikad nije bio u jedan popodne ko kod matere i cace, neko je bio popodne ko kod zene. A ako prihvatimo prostu cinjenicu da mobilnih telefona nije bilo, onda je lako skontat sto nam Bog Otac nije mogao u kraj stat.

I sjecam se jedne prilike da smo se zacugali onako bez veze u tom kaficu kod autobuske stanice, i kad je vrijeme za razlaz doslo i kad smo se trebali porefenat, ja nako bezobrazno kazem Ibrici, zubaru s Kosevskog brda, da on plati moj dio po sistemu "vamtipli". Upita me Ibrica ima li ikakav specijalni razlog za to da on placa moj dio. Poklopi ga sura njegov i rece mu da plati i njegov dio kad je vec pri sutu....Uto ce ti Ibrica"E ako imate racune za struju sa sobom daj da vam i to uplatim ujutro...."

Naravno nismo mu dali, jer smo se bojali da ne zaboravi, al provala je usla u antologiju.

A sad...A sad se probudim u ova nedeljna jutra, cekam dvije petice da se skoro stignu i samujem. Cak me i cuko zbunjeno gleda, i pita se sta radim vako rano sam sa sobom i sa armijom prijatelja na FB. Sutim i cutim, srcem nesto sto nije ni Licka, a ni normalna kafa. Jest dobra i sve to, al da je meni ona iz Parkuse...Makar jednom u po godine.

Morat cu zvat Ibricu koji sada vise nije zubar s Kosevskog brda, nego je on sad uznapredovao do zubara u Njemackoj, da mi poplaca ove sve racune, pa da vidim hocu li moc bar jednom u godini...Doci do parkuse, dusmani jedni...

A i sve to ako mi ovaj Alzerhajmer ne sjedne na vrat , pa ne zaboravim, password za FB i uopste da sam nekad bio na FB i sve to...

Zdravi bili...