Moje jutro

 

Petak, 4 ujutro, a ja smrdim u ovoj cemeriki I kontam nesta sta je smisao prezivljavanja. Ondak s druge strane nesta kontam sta bi bilo da sam ja optimista I ono da mi je sve drago I ravno u zivotu. Ono da mi je sasvim svejedno sto sam depresivan ovdje I da mi je svejedno sto eto bas sad ne idem na pijacu da vidim kakve ribe ima I da si uzmem malkice zeja za sa krompirom barenim, ono oko podne…Da sam ja optimista I pozitivac kolko bi meni bilo svejedno sto se kafa ne srce kod Ante dok polugole Afrodite setaju prema barkama koje ce ih odvest na neke od okolnih plazica da se prze na suncu I hlade na 27 stepeni mora…Kao optimista ja bih namah dosao na ideju da otvorim biznis…Ono za nanosenje losiona po svukuda na plazama okolnim… Vec se vidim sa velikim meksikanskim sesirom kako trunim po plazama sa spricom od galona I prscem sve zainteresirane…Utrljavanje bih posebno naplacivo…Mogo sam si kupit I mali transistor oko vrata da slusam Radio Split…

Joj da sam ja optimista I pozitivac, meni bi to tolko drago bilo I uopste mi ne bi bilo zao sto sjedim ovdje sada sam pred ovijem ekranom umjesto da sjedim na cetrnaestoj stepenici I gledam bogomoljku kako se sklanja sa sunca za do predvece…Ili bih morda gledo Kresu… Kreso je onaj guster providni. Zivi kod mene u kuci al izadje I na vani…Kad on kresne muhu u letu, to ti je isto munja…Moro sam ga nazvat Kreso… I da sam ja optimista uopste se ne bih sekirao dal ce se Bozo slagat sa Kresom… Sta ima veze, jel de…

Al eto ne dade se. Ne dade se preci sa pesimiste I depresivca u optimistu I sretnika. A nesta kontam morda je tako I nesto bolje. Ovdje tacno znam sta me nervira I kolko. Znam I kako da se odbranim nekim cudnim mehanizmima, za koje samo dragi bog zna kako rade. I smrdim li smrdim, trunem iznutra, al sta ima veze…Moze se Bogu fala… A da sam optimista, pa to bi bilo strasno radovat se svaki cas, svacemu I bez ikakvog reda. Probo sam ja to evo dva puta ove godine… Znas ti ba kolko je to stresno za mene kad izadjem iz aviJona u Splitu pa me onaj zrak okupa a pluca se napune ko bidon od 20 litara…Sta ti je…Nije se zdravo tolko radovat. Il ono da sam optimista pa setam rivom a sve mi se cini da znam te ljude oko mene odnekle pa me sramota sto ih ne znam I po imenu… A one Afrodite, Kleopatre I ine samo lebde oko mene…Pospricane mojim losionom…Sa ili bez utrljavanja…Pa onda kao optimista brzo pobjegnem kuci u ladovine mojih dvora, provjerim da se zidovi nisu smanjili I da su jos 60 centi pa mi lakne…Narocito mi lakne kad vidim da su palme u redu…I da Kreso visi sa zida…Znas ti kolko bi tu bilo stresa da se nesta poremeti u tom miru…Ja ne bih znao ni sta cu ni kako cu…

Eto ti… A sta cu…Odoh nastavit srkutat kafu, blejat u ovaj ekran, I razmisljat kako bi se koji dan mogo skratit da dodje taj April vise pa da odem vidit kako mi je Kreso…Ako dobacim dotlena morda cu prestat smrdit u cemerici I prestat da binem depresivan…Morda cu bit optimista I pun zivota jopeta, zategnut I fin…Samo moram nac nekoga da me podsjeti da ne zaboravim pumpicu I losion ko ove godine..Morat cu se samofinansirat a to nikad nije dobro…Drzava ne daje nikakve poticaje za tu namjenu, sto nije u redu…Realno…

Boze kakve li ce ribe bit, to ako ja postanem optimista pa mi sve svejedno…

Zasad se brinem samo… I smrdim od odusevljenja cemerickog…