Imati i nemati...

Nesta gledam ove bankovne racune I kreditne kartice. Pa se sabirem sta mi jos treba I gdje I koliko. Pa kontam ocu li sve stic zavrsit dok zviznem. Malo mi ne bi bilo pravo da sve zavrsim pa onda pet dana poslije zviznem…Skoncentrisem se…Razlimgu…Ma nije mi zbog mene nego ce se raja sekirat. Svi ce rec “E jest sve uzduriso I sredio I vidi…Ode…”Eto to ne bi volio…Nek bude makar hefta… Da se opustam… I to ti kazem sve se nesta sabirem, I oduzimam… Oduzmem se ja I onako bez racuna a bogme nesta rijetko. A onda jel odem u EU napadne me neka zedj I ja udarim po vodi. Svi narucuju kruske, dunjevace I sta ti ja znam, a ja bokale vode. Zivci valjda, sta li…

 

Elem dumam I kontam I neminovno mi misle odlete u davni pluskvamperfekt I kontam kako je bilo sve jednostavnije. Treba to tako jer u proslosti su odgovori za sve sadasnje I buduce probleme…

I kontam ono kad sam bio skroz mali… Moji tata I mama su radili I zaradjivali, al bogami se svaki dinar okreto po par puta… Baka bi govorila:”Nema se…” U ta doba mi nismo imali auto…Mislim ficu… To kad sam ja skroz mali bio. Nismo imali ficu. Al smo imali cika Branka, tatinog havera iz djetinjstva… E Cika Branko je imao ficu I zenu I isto je imao sina ko I moj tata… I njegov sin se isto zvao Davor, al to zato sto sam mu ja dao ime. Pa sam ja bio Davor, a on je bio Davorcic… Zato sto je bio mladji I manji od mene. Znaci mi nismo imali ficu, al smo imali CIka Branka I onda bi nas cika Branko sviju strpo u svog ficu I mi bi svugdje isli s tim ficom. Kad je odnekle ispala nekakva galerija za ficu, onda smo poceli ici I na  more u Slano. S ficom I galerijom. A baka je I dalje govorila da se nema… Bez obzira sto se nije imalo, djuvec je bio na jelovniku najmanje jednom hefticno. Nekad s jajima, a nekad sa pohovanim mesnim nareskom. Joj I dan danas volim pohovani Gavrilovicev narezak, al skup brate ovdje …3,5 larado pa ti vidi. A ja sam sad veliki I mogu I dva spucat…Sto znaci da treba I vise jaja za pohovanje a I jaja nisu jeftina…Nema se, al sta cu… Istina sta me vadi to je da tog djuveca odavno nema na policama trgovina nidje u svijetu. Valjda je to UN zabranio, sta li I vise ga takvog nema ni za lijeka da ti zatreba. Onda isto tako dok se nije imalo, rizibizi je bio spektakl…Joj rizibizi iso ko mljeko…Jos kad me moj tata upita mogu li stisnutih zuba izgovorit ;”Ja ne mogu rize…” Pa me ondak upita nesta drugo… Ih to ti je bilo…

Ondak se opet nije imalo pa je cika Branko kupio tristaca a moj tata ficu… Moro je… Kad smo dobili sestru u medjuvremenu nismo je imali gdje stavit…Nije bilo mjesta… Istina bog ja sam navijao da je stavimo na galeriju onako skupa s kolicima al me mama zacas odgovorila od te ideje, tako da dan danas nisam siguran sto sam moro u cosak…A coskova je bilo kolko oces…

 

Ondak poslije kad sam isao u skole da se obrazujem, ondak sam htio brukserice da imam. Nije se imalo pa sam se moro zadovoljit sa Alpininim cipalama. Joj jesu bile dobre, samo mi se s ove tacke gledista uopste ne svidjaju jerbo su bile bordo, a u mene mi u familiji mi samo plava krv ima mjesta… Al eto, nije se imalo, pa sta…Bogati zdravi smo bili… Ja u ta doba kad sam bio mali nisam bio ozenjen pa sam u planine isao sa skolom. Po deset dana od dvije moguce hefte za vrijeme zimskog ferja, pravo u Zeljeznicki Planinarski Dom Vaso Miskin Crni na Trebevicu…Ja sta velikih slova ispisah, mila moja mati…Uglavnom se islo u planine zimi jer tako treba, a ljeti se islo malo na more…Ma samo dva I po mjeseca, tri… Sitnica… Nije bilo vise dana… A na moru mi je isto djuvec izlazio na usi I drzo me do steke… Dva puta zakraulam I gladan…Pa leti kuci pa udri po pasteti Gavrilovicevoj I paradajzu… Niko nije znao narezat paradajz ko moja Baka I posolit ozgora da vidis so u zrnu a nije preslano….I one pastete pa udri…A filovane paprika…Ma hajde bolan…Ko u prici I jos sepet pirea pa onog safta pa cika Branko iz pekare donese vruc kruh….Ma sta ti je… Al eto nije se imalo…I tako vrijeme je prolazilo I nikad se nije imalo a u stvari sve je na svom mjestu bilo. Kako se ono nije nikad imalo, moj tata se vazda sekirao kad bih ga ja upitao sta ce popit…Mislim dodje moj tata da obidje mene I u mene mi zenu I ja pitam tatu sta ce popit… Onda se on ko malo strecne, pa kaze :”Sta je ovo jel ovo kafana il sta…Fino reci sta nudis pa cu ja izabrat…” I tako jednom dva puta I dodje meni moj tata opet u posjetu a ja ti ljepo pred njega vinsku kartu iznesem…Odstampo mi jaran profesionalnu s listom svega sta je bilo kod mene u kuci I sva vina, I svi sokovi ….. DOnesem ja vinsku kartu pred mog tatu naravno sa krpom preko ruke, smrcnem duboko I upitam:”Stas ces…”Tu vece sam mu mislio I naplatit al se zaboravih od silne meze I poguzluka pa mu I oprostih…Haj ba sta ce mi pare…Zdravi smo I veseli bili…

 

I to ti kazem, onda je tako bilo da se nije imalo…DJe god krenes, nema se al se uzimalo 10 u cijeli sa extra lukom I kajmakom…Haj ti…

A danas nema sta nema…Ima svega ko sodera… Mene samo strah od svega, jer kolko god da se ima jopeta se gleda da je jos povise…

E ja vala necu…Necu uzinat… Skonto sam zakljucno sa danasnjim danom da sve imam I da nista vise necu. I jos sam skonto da sve sta imam nikad nece biti onoliko kolko sam imao kad sam imao Cika Branka I tatu mog. I Davorcica… Svega ce bit I svega ima, samo njih nema, a I Slano realno govoreci nije sto je nekad bilo. Gledo sam prosli mjesec, nema ni jezeva pod rivom…CUj nema jezeva… Sta ce reci…

Nema mnogo toga, I opravdano I ja mogu reci, nema se vise… I tacno je da se nema al vise I ne treba…

E dok ja ovo napisah, sve se mislim o onom rizibiziju… Odoh ga zgotovit pa sta bude da bude… Nije to mudro slovo. Jos kad bih mogo naci dje pilece djigerice pa malo preprzit pa pred kraj ubacit ozgora… Pa da kazem ko moja Baka “Ja stavila djigerice, sta cu nema se…” A dan poslije koka pukla u rerni od peci na drva, opasana mladim krompirom Iz dedine baste… Hayti…