Sv.Ante

Bio sam mali djecak al veliki djavo… Sto je jedna bakina komsinica govorila, “Svi su Davori , veliki djavoli…” Do osnovne skole pado sam sa ljuljacke, bio udaren od strane hitne pomoci, obarao sam industrijske masine za ciscenje na sebe, zamalo zapalio dedinu nadstresnicu itd, itd… Onda sam u osnovnoj skoli odlucio da se smirim, pa sam proletio kroz staklena vrata na ulazu u Slavisa Vajner Cicu, slomio par skija, dvoje sanke, nekoliko prozora u dvoristu, pao na noz u sjenu na planinarskom izletu na Tjentistu I otvorio koljeno, I jos nekoliko nevaznih sitnica… Kad smo se vracali sa Triglava sa PD Zeljo I mojim dragim Lutvom, javio sam tetki u Zagreb da sam gladan I da nemamo nista za jest. Onda je moja tetka napravila jedno 100 sedvica I cekala na Zagrebackom kolodvoru na voz iz Ljubljane… Od gladi I nestrpljenja ja se nageo kroz prozor na ulazu u stanicu, a bas tada neko iz prednjih vagona izbacio konzervu mesnog nareska, pokvarenog… I posto je bio pokvaren spici me u celo dok sam ja zvjero okolo… I dan danas imam istetovirano na celu “Gavrilovic”….

 

Bez obzira kolike su se gluposti meni desavale uvijek sam iz svega izlazio zive glave sto je po baki I dedi bilo najbitnije, al ne I po mami I tati, pa se ponekad znalo desiti I dodatno ranjavanje u vidu prijateljskog ubjedjivanja. Poslije sam u zivotu lomio noge, ruke popusio sam podvodnu pusku ispod lijeve sise, pa I dan danas imam jedno 10 cm dug oziljak. Visio sam na bodljikavoj zici, I prosao kroz cetiri velika automobilska udesa. Nisam ja vozio. Sva cetiri puta sam prosao bez ozljeda osim iscasenih zglobova. Auta nisu prosla nigdje I sva cetiri su bila totalka. Ma nema, cudo jedno kolko sam ja sam sebi puta htio glave doci, al nista…

 

I nametnulo se logicno pitanje, sta je to iznad mene ili sa mnom I vazda me nekako zastiti kad je najpotrebnije. Pa polako kroz sjecanja sjetih se dana kad me baka odvela u crkvu Svetog Ante… Ko da je jucer bilo, sjecam se toga dana… I kad smo dosli kuci tati bas nije bilo drago da sam bio tamo, al nije nista reko pred bakom. DOk smo isli kuci upita me kako je bilo. Rekoh da je bilo fino. Upita me I sta je baka radiala, a ja mu rekoh da se baka molila Bogu…”Asta si ti radio???”, znatizeljno me upita…. “E ja sam ponavljao tablicu mnozenja”… Pa mom tati bilo drago da mu je sin bistar I da ne dangubi nikad. Tog istog dana meni je moja baka dala mali medaljon Sv. Ante I mali kozni novcanik. I jos mi je rekla da je Sv. Anto zastitnik male djece I ljudi na putu. I da to moram stalno nosit sa sobom, kako bi me Sv. Anto stalno stitio I bio uz mene. I taj medaljon je samnom od tada I nigdje se ne ide bez njega. Promijenilo se puno novcanika od tada al medaljon je vazda samnom. Zlu  ne trebalo. Od ta doba nevolje I nezgode su poprilicno stale, I vise nije bilo velikih ispada. Tu I tamo bi se ponesta desilo, al meni nikad nista, fala Bogu…

 

Razmisljajuci o svemu ovome, sjetih se I detalja odmah po dolasku u USA. Neizvjesnost I strah, kokuzluk, duhovna kriza I izgubljenost. Stvari su se razvijale svojim tokom I sve je nekako dolazilo na svoje mjesto. Prvo posao… Nadjen I osiguran. Pa kuca…Nadjena I osigurana… Rahatluk se oprezno ali sigurno uvlacio u moju dusu. Jos me proganjalo kako da dovedem ostale iz familije I kojim redom. AL I to ce biti, siguran sam bio. Samo treba vremena…

 

I tako prvi radni ponedeljak u prvoj nasoj kuci, spremim se da idem na posao. Bilo je proljece I sve je nekako blistalo na sabah suncu. Naravno ko I svi ameri, zgrabim contru kafe, zapalim cigaru pa napolje. Stanem pred vratima I sav mir ovog svijeta me napade. Evo me, pomislih. Siguran u sve I narocito u svijetlu buducnost, sigurnost za Borisa. Pogledam po basti, ko apoteka. Meni jos ljepse. Niz I uz ulicu sunce se razljeva I bas ono nesta fino, ko fino. Pogledam preko caste po prvi put s paznjom I vidim kucu slicnih gabarita ko I nasa. I drvo nekakvo u sred basce. I nesta pod drvetom… Pogledam bolje kad vidim da je to neka maketa… Maketa crkve… I na maketi crkve pise SV.Anto…

 

Ispade mi cigara iz usta, solja kafe se razli po travi I ja trk nazad u kucu…Telefon I zovi Baku u Zagrebu… Bako, Bako…….Ispricam joj sve… “E ako si ti mene zbog toga probudio da znas da si pravi mulac…Sto puta sam ti rekla da ce tebe Sv. Anto vazda cuvat I bit uz tebe…Haj sad, znas li ti kolko je sati ovdje…” I prekide mi vezu…

 

Nisam o ovome puno razmisljao vise nikad, pa cak ni sada dok sam letio za EU… Nego grom nas opici u avijon I to dva puta…I nista ne bi osim sto smo morali cekat da nas poprave…

 

Ima tu nesta da Bog kaze… Ima…