Noc i Dan
Porodi se mjesec I rodi jutro… Barba je vec na doku bio I usporenim pokretima pripremao sve sta je donio… Ne razmisljajuci sta je zaboravio odveza barku I privuce je kraju. Ona svjetlost izmedju noci I sunca… Ona sto lagano dolazi I zna se kad odlazi… Jedini otvoreni kafe nudi mi kapucino I budjenje poslije samoubilacke noci… Gledam Barbu…
Lagano, kao na 33 obrta pruza nogu do barke I gipko za svoje godine stade na palubicu maloga kaica. Sve je ukrcano… Popravlja kapu…Raskopcava zamasceni, stari I ko zna kad zadnji put oprani kaputic. Nekako se lagano odgurnu od kamene rive, taman toliko kolko treba da mu druge barke ne smetaju… Kurbla u rukama, zamah nekako cudno kao sa slomljenim ramenom, I cetiri cetvrtine takt dizel motora zapara jutro… Ode Barba…
Prvo polako kao da na moru ima pjesaka a onda pobrzo. Pjena mora ga doceka I bijela brazda ostaje za njim. Ode…
Ja beskucnik, sjedim I mislim se kako ce to lijepo biti jednog dana kad ja budem star. Kad ja budem imao barku I ovakva jutra. Kad ja krenem na svoje poste da trazim ulov.
Nedugo potom, taman kad se Barba izgubio iz Luke I kad je zvuk Torpeda zamro, pojavi se drugar. Ne pitajuci narucuje pelinkovce u pola sest ujutro…I bokum sira. Oko podne negdje smo presli na pivo jer je vec bilo ugrijalo. Stanje na plazama ne znamo al sve smo guzice prokomentalisali, mislim one koje su isle na plaze. Svakoj smo nasli mane. Samo da se ne bi morali trudit. I one sto su nam se smjeskale odvratile bi pogled od nas kad bi vidjele ledene poglede I mrzovoljno sjedenje… Ono onako, prljavih nogu u slapama I u mudantama od juce… Drugi su dolazili I prolazili, narucivali ili trazili… Nas dva se usidrili ko da nikad necemo nigdje otic… Mali Nikica naidje. Jedinstvena prilika za nesta pojest, pa ga poslasmo po dva frtalja I 30 deka mortadele… DOrucak I rucak… I razlog za jos piva…
U nedogled…
https://www.youtube.com/watch?v=HZ47uiC0HKU
Taman kad je Anti pocela padat glava a ja odlucio da odem doma na ozbiljno kupanje, brijanje I sredjivanje za vece, poznati zvuk Torpeda opet zapara I nadjace sve zvukove Luke… Evo barbe.. Sad u karo kosulji, zavrnutih rukava, bez kape, I cudno zaskiljenih ociju…
Zaveza barku I istovari sve sta je nosio sobom ovo jutro… Polako podje prema uskoj ulicici bas pored nas… Zastade I iz borse izvadi dvi lokarde… Baci ih na stol pred nas, prevrnu jednu casu I onako u pola glasa odreza: “A mogli bi vas dva I sta obidovat danas, A ne samo sidit I srat cili dan…”. I ode…
Lokarde su bile super…Bas masne kako treba… Samo su zvale puno vina… Vino je za Antu bilo dobro, al za mene nije… Tako da smo opet onako neokupani, neobrijani I jos prljavijih nogu morali nazad u bife…
Ne znam zasto je Ante trazio da ode do bifea ponovo. Ne znam ni zasto smo nastavili piti ponovo. Ja mogu samo za sebe reci.
Nekako mi brze vrijeme prolazilo obamrlom, I nekako mi se starost cinila blizom. TOliko sam se radovao starosti I smirenosti, mirnoci sto dolazi s iskustvom. Toliko sam zelio pobjeci od svih guzica I dugih nogu I to na dugu stazu… Potonuti u mir I spokoj koji samo dolazi u smiraj…
Stigli smo na vrijeme…Sunce je zaslo za hum, a mjesec se poceo iskradati iz mora… Smiraj veceri I najava noci… I galebovi su sve tisi a cvrci sve glasniji…
Moje more, moja starost…
Primjedbe
Objavi komentar